Prošlog meseca, moj svet se promenio. Konačno sam dobio svoj stan, nešto na šta sam čekao godinama……
Nakon toliko godina deljenja istog prostora, moglo bi se reći da je ovo bio trenutak kada sam postao samostalan.
I dok sam se radovao slobodi koju sam stekao, mama mi je iznenada uputila zahtev koji nije bio nimalo jednostavan. Tražila je da se preseli kod mene. “Usamljena sam”, rekla je, gotovo melodramatično.
Bio sam u dilemi. S jedne strane, nisam želeo da je povredim. Niko ne voli da vidi svoju mamu usamljenu. S druge strane, napokon sam imao svoj prostor, nakon što sam godinama živeo u zajedničkom stanu. Pomislio sam da bih mogao da joj dam šansu. No, nešto mi nije štimalo. Mama nikada ranije nije pokazivala znakove toga da bi želela živeti sa mnom, čak ni u trenucima kada se činilo da joj je dosadno ili usamljeno. Da li je stvarno bila usamljena, ili je možda nešto drugo stajalo iza njenog zahteva?
- Odlučio sam da odložim odluku, da malo razmislim. Međutim, u tom trenutku me pozvao rođak, glasom prepunim panike: “Nemoj da joj dozvoliš da se useli!” Bio sam zatečen. “Lagala je!” – dodao je. Osećao sam se kao da mi je neko srušio svet pred nogama. Šta to znači? Rođak mi je objasnio nešto što mi nikada nije palo na pamet: mama je zapravo želela da se preseli kod mene, ali iz sasvim drugih razloga. Nije bila usamljena, već je u pitanju bila navika. Navika da ima nekoga ko se brine za nju. Navika da je neko uvek tu, da je usmeri i pomogne. Nije to bilo iz ljubavi ili stvarne potrebe za društvom, već iz komfora koji je stvorila kroz godine.
Osetio sam se kao da sam postao alat u njenim rukama. To nije bila samo želja za povezanošću – to je bila manipulacija, maštovita predstava o “usamljenosti”. Rođak mi je rekao da je sve počelo još davno, kada je mama prestala da investira u sopstvene prijatelje i društveni život, verovatno ne želeći da prihvati činjenicu da se deca moraju osamostaliti. Mama je bila kao divna glumica koja se odlično snalazi u svojoj ulozi, sve dok neko ne počne da traži pravi razlog iza nje.
- Bilo mi je jasno da ne mogu da budem njen oslonac u životu. Da, ona je bila tu za mene u mojim teškim trenucima, ali sada je došlo vreme da se vratim sebi i svom životu. Nisam želeo da budem njen emocionalni mučenik, a nisam želeo ni da budem zarobljen u tom začaranom krugu.
I tako sam odlučio da, koliko god bilo teško, moram da postavim jasne granice. Kad sam razgovarao s njom, nije bilo lako. Mama je bila povređena, uvređena, čak ljuta, ali je na kraju shvatila. Objasnio sam joj da ću je voleti, da ću biti tu za nju, ali ne mogu da postanem njen stalni pratilac. Niko nije zaslužio da živi u tom balonu zavisnosti.
- Nakon tog razgovora, mama je pronašla način da se nosi s tim. Upisala je kurs, ponovo se povezala s nekim prijateljima iz prošlih dana, i shvatila da je sposobna da se brine za sebe. Polako je krenula ka svom životu, a ja sam nastavio da gradim svoj. I, iako je bilo bolno, bio sam siguran da sam učinio ispravnu stvar.
Ova iskustva su me naučila nečemu veoma važnom: ne postoji ništa loše u postavljanju granica, čak ni prema onima koje volimo najviše na svetu. Bez tih granica, život postaje haos, a ljubav postaje previše opterećena. Verovatno bi sve bilo lakše da nije bilo tog poziva rođaka i njegovog otkrića, ali na kraju, shvatio sam da sam morao doneti tu odluku – zbog sebe i zbog nje.
