Stara izreka kaže da je najgore imati, pa nemati, a upravo to veruje Zoran Popović (62) iz Čačka. Njegova nevjerovatna životna priča lako bi mogla biti filmski scenarij, jer on završava beskućnik i postaje korisnik narodnih kuhinja, uživajući u nestvarnom luksuzu.
Rođen u uglednoj porodici u Čačanima, majka mu je doktor specijalista, a otac direktor srednje škole. Zoran je završio Ekonomsku školu u Beogradu.
Posle fakulteta sam se prvi put oženio i uz pomoć tasta, koji je tada bio general, našao sam posao u Vojsci Srbije. Onda sam se razveo i ostavio stan ženi i ćerki, pa se oženio i dobio sina. Tada sam pokrenuo sopstveni biznis i živeo neverovatan život. Radio sam sa poznatim beogradskim biznismenom na privatnim poslovima vezanim za proizvodnju sokova i piva. Imam puno novca, nekretnine – počinje Zoran priču za RINU.
Na vrhuncu svog poslovnog uspjeha počeo je graditi vilu na Senjaku. Posjeduje stan od 250 kvadrata, kafić i dva noćna kluba. Voziti najskuplji auto i putovati oko pola svijeta. Međutim, automobil je potom krenuo nizbrdo i Zoranova situacija nije stala i on je završio kao primalac socijalne pomoći bez krova nad glavom.
– Doveo sam prijatelja iz Čačka u branšu, ali je na kraju mnogo toga upropastio. Radio je iza kulisa da izgubim povjerenje svojih poslovnih partnera. Nisam mogao legalizovati zgrade u Senjaku i sve su ih porušili. Onda sam se razveo drugi put, ostavivši ženi i sinu drugi stan. “, rekao je Zoran. Tada je bio potpuno sam, njegovi prijatelji su nestajali jednako brzo kao što je on gubio novac. Doživeo je moždani udar i vratio se u Čačak da živi sa svojom majkom, koja je bila sama i bolesna i, kako je rekao, mora da brine o njoj. Živio je s njom u Čabri, a potom u iznajmljenom stanu jer je sva važna porodična imovina bila prodata.
– Dva puta sam boravio na autobuskoj stanici u Čačku po šest meseci. Pola godine sam proveo i u manastiru Stenik, nedaleko od Čačka, gde sam se brinuo o životinjama. Onda sam se vratio u Čačak, dobio socijalnu pomoć od oko 9.000 dinara i jeo u državnoj kuhinji. Ne zazirem od posla, radim, ali zbog mojih godina ljudi me teško prihvataju. Idem na posao u sezoni poljoprivrednih radova – kaže nekada uspješan biznismen. Kada se osvrnuo i sumirao svoje greške, Zoran je rekao da bi možda bilo bolje da se u Čačak nije vratio prije deset godina, ali da je majku preselio u grad i tamo se brinuo o njoj tokom njene bolesti.
