Dragan Vlahović, školsko obezbeđenje i prva žrtva dečaka ubice, koji je bio najbolji prijatelj Gordane Gutić, otkrio je da je pre masakra verovala da to više nije njegov posao u „Vladislavu Ribnikaru“.
” Osnovna škola, iako svi drugovi iz razreda školu smatraju svojom drugom kućom, to je upravo zbog njega. – Rekao sam mu da sam ga molio da napusti ta vrata i da imam osećaj da će se nešto loše dogoditi. Više nije ista škola kao što je bila ranije, škola je dugo bila u propadanju i to sam videla – rekla je Goldana u intervjuu za La Repubblica.
Zaposlila se kao čistačica u Ribnikaru 2007. godine i rekla je da je godinama rado odlazila na posao, posebno otkako se Dragan pridružio njihovom timu 2013. godine, ali na njenu nesreću, stvari su se promijenile posljednjih godina. Rekao je da je situacija strašna, ali dobrodušni čika Dragan nije odustajao i vredno je radio do poslednjeg dana.
– Dragane, moj Lale je najbolji što čovek može da bude. Prirodni džentlmen koji ne nosi kravatu. Nikada ga neću zaboraviti niti izbrisati iz svoje duše. Pošten čovjek, veliki čovjek koji se rijetko ili nikad više nije rodio. Ne mogu reći kakva je ovo osoba. On je najvredniji radnik u školi i kada je on tu, direktor je miran i ljudi oko nas. Može poželeti dobrodošlicu i uputiti bilo koga, od djece do starijih. Uvek je imao osmeh na licu, uvek spreman da se našali, ulepša dan i razveseli sve oko sebe, i bio je veoma pouzdan.
Podrška, podrška, rame za plakanje i neko da se smiješ dok ne zaplačeš. Znao je ime svakog djeteta, njihovih roditelja, baka i djedova. Pomaže svima, i osoblju i studentima, oko dječjih ključeva, sportske opreme i zaboravljenih stvari. Čekam sa djecom da ih pokupe. Znao je ko nosi kakav ranac. Tretiramo ga kao jedno. Bio mi je najbolji prijatelj i, što je još važnije, kao stariji brat – kroz suze je pričala Gordana.
Rekla je da joj je srce slomljeno od trenutka kada je saznala da je umro i da ne želi da se seća tog trenutka. Nesposobna da se suoči s posljedicama tragedije i gubitkom prijatelja, odlučila je da napusti posao. Ribnika za nju više nije škola, iako su i njena djeca tamo učenici.
– Više ne radim u toj školi, stao sam u Kralja Milutina 10 i zapalio cigaretu na našoj pepeljari, gde smo Lale i ja pušili. Ribnjak kao koncept treba da postoji, ali ne na tom mestu. Bez Dragana sve je besmisleno. Nisam mogao da nastavim da radim u zgradi u kojoj je umro. Imao sam sreće što tog dana nisam bio tamo jer bih vjerovatno bio u njegovoj blizini. Dok su djeca na nastavi, družimo se, šalimo i dijelimo pitanja. Oni su se konsultovali. Znamo se bolje od naših porodica. Imao sam potrebu da im pričam o njemu, kako je moj gubitak bio nenadoknadiv, baš kao i njihov, pa su znali koliko nam znači u školi i koliko je plemenit i činio je dobro za sve. Znali su koliko on znači njihovoj porodici. Nejasno je da li se stanje sina, strica, brata, dede poboljšalo. Nažalost, on nema svoju decu, ali ima nećake, nećake i njihovu decu koja ga obožavaju – rekla je Gordana u jednom dahu.
