Voditeljka Jovana Grgurević u današnjoj emisiji “Ni 5 ni 6” bavi se malim proizvođačima hrane u Srbiji. Njeni gosti su bili mali producenti, od kojih je svaki gledaocima Kuriel TV-a pričao o svom teškom putu kuvara u Parizu, kada je zbog novorođene ćerke morao da se vrati u Srbiju.

– Proizvodimo kozji i ovčiji sir i dolazimo iz Bečaja, malog imanja. Imamo svoje koze i ovce. Inače, na ovu ideju sam došao dok sam radio u restoranu u Parizu, gde sam probao kozji sir. Onda sam razmišljala šta bih mogla da uradim kada se vrati kući i svidelo mi se to. Vratio sam se u Srbiju zbog dece, oženio sam se i dobili smo ćerku. Postojala je opcija da povede ženu i djecu sa mnom, ali ona nije htjela. Prihvatio sam. Volim Pariz, ali ne kajem se, doma je bolje. Onda sam 2018. kupio svoju prvu bebu i napravili smo štalu i prostoriju za obradu. Tako je sve počelo – rekla je Demetra.

Daniel Delfi sada vodi dve lokalne mesnice u Pančevu, ali njegov put je bio sve samo ne gladak. – Igrom slučaja sam postao kuvar, ali mi se posao nije dopao jer je plata bila veoma mala. Posao mesara je dobro plaćen, pa sam krenuo u posao. Počeo sam da se bavim tim poslom i svideo mi se. Negdje u mislima, jednog dana ću ga otvoriti. Međutim, ovo mi je finansijski nedostižno. Bio sam u ovoj industriji 10 do 15 godina i u jednom trenutku sam zaradio nešto novca. Jadno je, sad je samo 3.000 evra. Tada sam otvorio svoju prvu mesnicu. Dugujem oko 30-40.000€ jer sam sve kupio na osnovu “doci cu ti” pa cu platiti. Sam sam uredio bar, ali sam onda shvatio da nemam auto. Kum mi je pozajmio Jugu 45 bez hod nazad. Pa kad sam stao, okrenuo sam ga naopačke – počeo je Džefi.

– Prvo, pre podne radim sama u radnji, poslužujem, perem i čistim. Popodne sam radio u maloj proizvodnji koju sam iznajmio. Moj radni dan traje od 5 do 22 sata. Tako sam radio godinu dana, ali nisam mogao da platim nikome da radi za mene. Vikendom mi je sestra pomagala, to je sve – rekao je Đerfi i dodao: – Inače, kada sam otvorio prvi lokal, bio sam iznenađen jer sam ga napunio. Prvog dana tržište je bilo kao ono što sam radio 20 godina, ne znam da li je to bila sreća. Međutim, to je početnička euforija u kojoj mislite da će sve biti lako. Onda ide jedna inspekcija, pa druga, kazne, pitanja. Napraviš jedan korak naprijed i tri koraka nazad. To je razlika između onih koji prežive i onih koji ne prežive. Često kada ljudi započnu posao, postaju obeshrabreni čim se pojavi prvi problem. Na neuspjeh ne treba gledati kao na neuspjeh, već kao na lekciju da ne možete ponoviti istu grešku. Najvažnije u poslovanju je imati ciljeve, istrajati i nikada ne odustajati.

Saša Ilić, poznat i kao Ros, tokom pandemije korona virusa preselio se iz Austrije u svoje rodno selo Obrez, gde je pokrenuo posao sa lešnicima i orasima. – Ja sam iz sela Aubrez, opština Varvarin. Kada sam se vratio iz Austrije, moje selo je počelo da se menja. Mislim da je najljepše kada čovjek dođe ovdje iz inostranstva i krene tamo gdje je počeo. Ovo je deda. Stabla lipe i oraha sam sadio 2012. ili 2013. godine. Želim da se vratim. Zahvaljujući Coroni došao sam u Aubrez sa Alpa i ne žalim ni na trenutak. Predlažem da se svi odazovu i uživaju u tome da su na Zapadu i da ne brinete hoće li plata biti na prvom mjestu. Evo, ti si sam svoj gazda i tvoj radni dan je tvoj. Naravno, svi na kraju težimo stvaranju više.

 

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here