Oduvek smo učeni da je davanje i primanje poklona jedno od najvećih životnih zadovoljstava. Poklon je simbol pažnje, ljubavi i poštovanja, prilika da nekome ulepšamo dan i da mu pokažemo koliko nam znači. Međutim, kako se ispostavilo, iza tog običaja krije se mnogo više slojeva nego što se na prvi pogled čini. Psiholozi, filozofi i pisci sve češće ukazuju na to da darivanje odraslih često ne donosi radost, već naprotiv – može izazvati osećaj obaveze, neprijatnost ili čak sukobe. Stara kineska mudrost na to jasno podseća: „Nije dragocen poklon, već pažnja.“
Suština pažnje nije u količini novca koju potrošimo, već u vremenu i energiji koje posvetimo drugoj osobi. Kada nekome želimo da pružimo sreću, dovoljno je da budemo uz njega, da razgovaramo, da provedemo dan zajedno, da se smejemo i delimo trenutke. Upravo je to ono što stvara osećaj topline i bliskosti, dok materijalni pokloni ponekad proizvode upravo suprotan efekat.
Razlog je jednostavan: poklon obavezuje. Osoba koja ga primi može osetiti dužnost da uzvrati, čak i kada nema sredstava ili želje za tim. Umesto radosti, poklon tada stvara teret. Mnogi primeri iz života to potvrđuju.
- Prvi primer govori o Olgi, penzionerki koja je decenijama štedela i radila dodatne poslove – čistila je stubišta i tuđim kućama, kako bi uspela da ostavi nešto svojoj porodici. Kada je skupila dovoljno, kupila je malu parcelu van grada, zamišljajući kako će njen sin i unuk tu graditi kuću i zajedno uživati u letu. Međutim, niko nije bio oduševljen njenom idejom. Svi su imali svoje obaveze i interesa za parcelu nije bilo. Zemlja je ostala zapuštena, a Olgin poklon postao je teret, izvor neizrečene tuge i razočaranja. Umesto radosti, u srcima svih ostala je senka.
Drugi slučaj odnosi se na kolegu koji je otišao u penziju i kao otpremninu dobio određenu sumu novca. Odlučio je da ga potroši na unuka, kupivši mu novi pametni telefon. Umesto zahvalnosti, naišao je na nezadovoljstvo sopstvenog sina koji ga je prekorio: „Zašto si potrošio sve to? On već ima telefon. Trebao ti je novac za protezu, a ne za igračku.“ Umesto da se oseća korisno i voljeno, kolega se osetio omalovaženo i povređeno. Njegov poklon nije doneo sreću, već je izazvao svađu i gorčinu.
Treći primer pokazuje kako čak i najiskrenija gesta može postati obaveza. Jedna komšinica poklonila je detetu bicikl koji je nekada vozio njen sin. Majka deteta zahvalila se od srca, ali ubrzo je počela da oseća da i ona mora nešto uzvratiti. Komšinica je, međutim, svakodnevno kucala na vrata, predlažući zajedničke vožnje i druženje. Na kraju je poklon postao izvor stresa, pa je bicikl vraćen uz objašnjenje da je bolje da ga proda. Umesto radosti, nastala je neprijatnost.
- Ovi primeri pokazuju koliko je tanka linija između poklona kao znaka ljubavi i poklona kao izvora obaveze i nelagodnosti. Deca se raduju i iskreno prihvataju darove, jer kod njih ne postoji osećaj da nešto moraju da uzvrate. Odrasli, međutim, gotovo uvek osećaju težinu obaveze. Zato je važno da kada želimo da obradujemo odraslu osobu, ne mislimo prvenstveno na stvari, već na iskustva i vreme koje možemo da podelimo.
Ako baš želimo da poklonimo nešto, najbolje je da to bude originalno i lično – nešto što smo sami napravili, napisali ili osmislili. Takvi pokloni nose dušu i ne stvaraju obavezu, već radost. Druga mogućnost je dati osobi slobodu da sama odabere ono što joj treba, na primer kroz vaučer ili priliku da sama kupi nešto što voli. Na taj način izbegavamo neprijatnost i dajemo poklon koji je zaista koristan.
Suština je u tome da je pažnja vrednija od predmeta. Ljudi najviše pamte trenutke provedene zajedno, iskrene razgovore, toplu reč i osećaj da ih neko istinski vidi i razume. Materijalne stvari gube vrednost, ali vreme i duša koje smo nekome dali ostaju zauvek
