Kao što svi znamo, Srbija je bogata običajima i tradicijama, ali su svi različiti. Ipak, sve što većina ljudi u našoj zemlji radi je da nosi hranu na sahrane i jede je na groblju. Složili smo se da je to malo čudno, ali ljudi su rekli „u redu je“, ali smo ipak odlučili da pitamo pastora da li je ovaj običaj u suprotnosti sa hrišćanstvom.

– Donošenje hrane na grobove mrtvih nikako nije hrišćanski čin, već narodni običaj ustaljen kod nas – počeo je otac Bogdan Milovanović. Prema njegovim riječima, time se krše kršćanski običaji jer hranu treba dijeliti onima koji nemaju hrane, a možemo samo moliti za pokoj duše. – Mrtvima nije potrebna hrana. Naša nas vjera uči da je Krist prinio žrtvu za nas dajući svoj život, i od tada se više nisu prinosile žrtve, jer nema nikog većeg od Njega. Milovanović je istakao da je običaj da se hrana iznosi i jede na grobljima paganski i da priči treba završiti.

Međutim, sveštenik je objasnio da ima još stvari koje treba odneti na grob.

Na godišnjice, godišnjice i zadušnice treba iznijeti žito, koje se mora mlatiti i zasladiti medom. Žito je simbol vaskrsenja, pa je njegova simbolika veoma jaka. Naš sagovornik je zaključio da pored žitarica (tj. “koljiva”) treba poneti i crno vino, koje je za nas simbol prolivene Hristove krvi. Šta učiniti sa ostacima hrane? S obzirom na to da je na sahrani bio pripremljen obilan obrok i da mnogi nisu hteli da jedu u to vreme, logično je da je bilo dosta hrane.

Najveći deo ovih namirnica deli se onima koji prisustvuju sahrani ili parastosima, a deo se ostavlja i za pokojnike, a da podsetimo, Ćuril je o običajima jugoistočne Srbije pisao uoči zimskih parastosa. Jedna baka nam je rekla da će ljudi na pomen na groblje donijeti sve, od slatkiša, kolača, bombona, grickalica do suhomesnatih proizvoda, mesa, peciva, piletine, punjenih paprika, voća i povrća. Uz njega se mogu kombinovati pića, odnosno gazirani, negazirani sokovi i alkohol. Ako je pokojnik volio kafu, šolja kafe se mora donijeti na njegov mezar i staviti pored nadgrobnog spomenika.

Onda će biti takmičenje ko može da donese bolju hranu mrtvima. Sve što napravimo sami pripremamo, a sve što kupimo nosimo u grob. Hranu razmjenjujemo jedni s drugima. Mnogi ljudi ne žele da jedu hranu sa groblja, dok će neki napraviti punu užinu i ostati na groblju i do tri sata. Gotovo su zaboravili na mrtve. Mezar je prekriven stolnjakom, a za pokojnika se stavlja pribor za jelo i čaše. Sve što smo donijeli u grob mu je stavljeno na tanjir, a proliveni sok, vino i kafa. Na kraju je grob poškropljen crnim vinom. Kako nam je tada objasnio naš sagovornik, hranu nije trebalo vaditi sve dok sveštenik ne dođe da je zapali.

– Ljudi daju pare pastorima, ma koliko novca ko imao. Spominje ime pokojnika i kadi na mezaru. Nakon toga smo razmijenili hranu sa našim najbližima, spakovali kofere i krenuli kući. Mnogi koji dolaze na mezar sa strane nose samo cveće i poštujemo pokojnike. To traje već duže vrijeme, a običaj se i dalje poštuje, iako pojedini sveštenici kažu da nije potrebno i da nije u duhu pravoslavlja. Čuo sam da se mnogima ovo gadi, ali činjenica je da ova pojava postoji na mnogim mjestima u našoj zemlji, a običaji su manje-više slični.

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here