Raskinuli smo sinoć, 32 dana pred svadbu. Celi svet je stao, kao da sam bila zarobljena u trenutku koji nikako nisam mogla da shvatim. …..
Sve je bilo spremno: restoran je bio plaćen, muzici je bio dat avans, venčanica je stajala u ormaru, odelo je bilo gotovo, a pozivnice su već bile poslate. Svi su očekivali najlepši dan u životu. I sve je to, odjednom, postalo beznačajno.
Kako sam mogla da verujem u nešto što nije postojalo? Kako sam mogla da pomislim da će biti „srećno zauvek“ kada je on stajao preda mnom, sa hladnim očima, izgovarajući reči koje su mi slomile srce?
„Ne mogu“, rekao je. „Ne mogu da te učinim srećnom.“ U tom trenutku, čuo se zvuk njegovih reči koje su mi parajale ušima. Nije bilo više mesta za izgovor, nije bilo više pravdanja. Bio je to kraj. Kraj svih onih snova o budućnosti koju sam gradila zajedno s njim. Kraj svadbe, kraj naše ljubavi, kraj mog poverenja.
- Osim što je sve bilo spremno, ono što nisam mogla da pripremim bilo je moje srce. To nije imalo reči da objasni kako se osećam, kako me je samo trenutak promenio. Tih 32 dana pred svadbu, koja je bila bliže nego ikada, sada su postali bledilo, praznina. Njegove reči su bila oštra sečiva, koja su ukopala moju veru, moju nadu i moju ljubav. Činilo mi se kao da je život počeo da se urušava pred mojim očima.
Sećam se trenutaka kada smo zajedno planirali svaki detalj svadbe. Prvo je bilo uzbuđenje, smeh, ljubav koja je bila neizmerna. Zamišljali smo dan kada ćemo stati pred oltar, obećati jedno drugom večnu ljubav i početi novu fazu života. I sada, sve to je postalo ta slomljena slika. Dan kada je trebalo da bude srećno, postao je dan kada su svi planovi, svi snovi i svi trudovi nestali u vazduhu.
- Njegova rečenica „ne mogu da te učinim srećnom“ je bila istina koju nisam želela da priznam. Svi su verovali da smo savršen par. Verovali su da je naš odnos snažan, da je naš ljubavni put samo početak. Ali duboko u sebi, znala sam da nešto nije bilo u redu. Zamišljala sam kako ćemo deliti budućnost, kako ćemo zajedno graditi dom, kako ćemo graditi porodicu, ali duboko u srcu, znala sam da su to bili samo moji snovi. On nije verovao u nas, on nije verovao u nas dvoje, i to je bio trenutak kada se sve srušilo.
Ali nije bio samo on koji je bio u ovoj priči. Bilo je to i moje srce. Srce koje je verovalo u ljubav. Srce koje je želelo da veruje u bajke. Srce koje je sanjalo o srećnom završetku, o tome da je sve što se dogodilo bilo samo neko pogrešno tumačenje, nešto što bi se ispravilo. I sada, pred svima, pred prijateljima i porodicom, znala sam da neće biti tih srećnih trenutaka koje su svi očekivali. Da neće biti tog trenutka kada ćemo zajedno reći „da“ pred svima.
- Gledala sam ga dok je odlazio, bez reči. Osećala sam kako se moj svet raspada. Vezana za prošlost, gledajući ga kako nestaje iz mog života, nisam mogla da shvatim da je kraj. I dok su svi komentarisali, osećala sam mirnu tišinu u sebi, nešto što je bilo mnogo snažnije od svega što su mogli reći. Bilo je to prihvatanje. Prihvatila sam da nije vredno boriti se za nešto što nije postojalo. Prihvatila sam da moram nastaviti dalje, ma koliko to bilo teško.
Iako je ovaj raskid bio srceparajući, znaš šta je bilo najvažnije? Da nisam dozvolila da me to slomi. Niko nije mogao da vidi, ali ja sam nosila unutrašnju snagu. Iako mi je srce bilo slomljeno, bila sam još uvek živa. Kroz suze i bol, kroz sve planove koje smo stvorili i sve snove koje smo imali, znala sam da je moj život još uvek moj. Možda nisam imala tog savršenog dana, tog dana kad bi sve bilo onako kako sam zamišljala, ali imala sam sebe.
- Tako da, možda će mi trebati vremena da se oporavim. Možda će biti teško da ponovo verujem. Ali neću dozvoliti da me ovo slomi. Iako su svi planovi propali, i iako su svi snovi nestali, ostala sam jaka. I sada, znam da se moram podići, i to ću učiniti. Možda nije bilo onako kako sam želela, ali život je, ipak, moj.
