U današnjem članku vam pišem o jednoj situaciji koja je bila poput oluje koja je nesvesno pretrčala kroz moj život. …….
Bilo je to vreme kada sam bila potpuno ubeđena da sam donela najbolju odluku u svom životu – da stvorim svoj dom sa mužem i novorođenčetom, i to bez uplitanja bilo koga iz prošlosti. Ali, kao i mnoge stvari u životu, planovi su se srušili u trenutku.
Nisam želela da imam nikakve sukobe sa svekrvom.
Iako smo u početku imali korektan odnos, nešto u meni nije moglo da izdrži stalne posete i besmislene komentare. Počela je da dolazi gotovo svakodnevno, da “pomogne” sa bebom. No, kako to obično biva, njeno “pomaganje” je sve više ličilo na pokušaj preuzimanja kontrole nad mojim životom. Nije samo želela da učestvuje u brizi za unuka, nego je stalno kritikovala moj način života, način na koji hranim dete, kako organizujem kuću, pa čak i u kakvoj odeći idem na spavanje.
- Njene reči su bile gotovo kao oštri udarci, iako ih je često umotavala u “dobru nameru”. Počela sam da osećam da više nisam imala svoj prostor, da sam izgubila pravo da budem majka na svoj način. Moj muž, iako divan, nije video ništa loše u tome. Bio je uhvaćen između dve žene koje je voleo, a on, kao i mnogi muškarci, nije mogao da shvati dubinu mog nezadovoljstva.
Jednog dana, kada je ponovo došla bez najave, sa svim onim savjetima i kritikama, nešto je puklo. Rekla sam joj, možda previše oštro, da više ne želim da je viđam. Oči su joj se napunile suzama, ali nisam mogla da se zaustavim. Zatvorila sam vrata i ostala sama sa svojim emocijama, preplavljena osećajem krivice, ali i olakšanjem. I tako su prošli meseci tišine, bez ijedne reči razmenjene, kao da je sve nestalo iz mog života.
Ipak, nakon tri meseca, dogodio se trenutak koji će zauvek promeniti sve. Oko 2:30 ujutro, moj muž je došao kući sa izrazom na licu koji nisam mogla da prepoznam. Drhtao je, i nije mogao da progovori, samo mi je pružio torbicu. Bila je to torbica moje svekrve. Otvorila sam je, misleći da je u pitanju još jedan pokušaj da me ubedi, ali unutra je bilo nešto što nisam mogla da razumem. Bilo je to staro pismo, iz vremena kada je moj muž bio dete. Pismo u kojem je svekrva pisala svom sinu, govoreći mu o ljubavi koju je imala prema njemu, ali i o svim žrtvama koje je podnela da bi bila majka. Zatvarala je oči pred svim svojim potrebama kako bi ga zaštitila.
- Tada sam shvatila da se svekrva nije borila protiv mene, nego za njega. Nije ona bila zla, niti je pokušavala da nas uništi. Njeno ponašanje nije bilo sa željom da mi se mešamo u život, već je bila ispunjena dubokom nesigurnošću, želeći da svom sinu pruži više nego što je mogla. Nikada nije volela da deli svog sina, niti da ga vidi u tuđim rukama, ali je verovala da je tako najbolje za njega. Taj njen “kontrolisani haos” koji je pokušavala da usmeri na našu porodicu bio je samo pokušaj da sačuva ono što je volela.
Tog trenutka sam shvatila mnogo toga o sebi, ali i o njoj. Možda nikada nećemo biti najbolji prijatelji, ali sada imam duboko poštovanje za sve što je učinila za svog sina. Naučila sam da su svi naši postupci, pa čak i oni najteži, rezultat naših nesigurnosti, strahova i ljubavi prema onima koje volimo. Iako nisam volela način na koji je pokušavala da utiče na nas, sada sam mogla da je vidim iz drugog ugla. Shvatila sam da nisam samo ja ta koja je volela svog muža i sina, već da je ona bila spremna da daje sve za njega, čak i ako to nije uvek izgledalo savršeno.
- Moj muž je bio još uvek zbunjen, ali sada je znao da sam, u svojoj ljutnji i besu, samo pokušavala da zaštitim ono što je moje. Nije bilo lako, ali naučila sam da nijedna osoba nije potpuno dobra ili loša. Svi nosimo svoje strahove, nesigurnosti i želje koje oblikuju naše postupke.
Iako nije bilo lako, moja svekrva i ja sada imamo bolji odnos. Sada znam da nije bila loša, samo je bila ispunjena ljubavlju koja je ponekad izlazila na pogrešan način. Ponekad je potrebno vreme, tišina i razumevanje da bi se svi slojevi istine razotkrili-
