Ovo je priča o Osmanu, dječaku koji je odrastao u teškim uslovima, a svojim hrabrim postupcima i odlukama postao simbol snage, ljudskosti i zahvalnosti.u nastavku više…
Rođen u skromnoj porodici u Zvorniku, Osman je kao jedno od sedmero djece odrastao u okruženju koje nije bilo lako, ali je bilo ispunjeno roditeljskom ljubavlju.
Sudbina ga je, međutim, suočila s tragedijom — iznenadna smrt njegovog oca dovela je porodicu na rub opstanka.
Sa samo dvanaest godina, Osman je morao doneti teške odluke. S obzirom na to da su starija braća i sestre već zasnovali vlastite živote, Osman je ostao sa majkom i desetogodišnjom sestrom. Uprkos svom mladom uzrastu, odlučio je da ode da radi kao nadničar i pomogne svojoj porodici. Otišao je na Romaniju, gde je pronašao utočište u domu pravoslavne porodice Novosel. Milan i Vela Novosel su ga prihvatili kao vlastito dijete, bez obzira na različite vere. Osman je, s puno ljubavi i zahvalnosti, govorio da je bolje živio kod njih nego kod vlastite kuće.
- Osman je radio u polju, štali i oko kuće, iako je bio svestan da mu život na farmi nije samo posao. Novoselovi su mu dali više od svega — oni su mu pružili ljubav, dom i osjećaj sigurnosti, koji nije imao u svojoj biološkoj porodici. Često je Milan unapred davao nekoliko dinara Osmanovoj majci kako bi preživela do proljeća. Ta dobrotvornost je ostala duboko urezana u Osmanovo srce.
Osmanova majka više puta je dolazila da ga povede kući, ali on je ostajao na Romaniji, znao je da mu je tamo mesto. Bilo je to mesto gde je stekao životne vrednosti, gde je naučio da se bori i bude odgovoran. Učio je o životu, poverenju i poštovanju. Iako je imao samo dvanaest godina, već je nosio teret odgovornosti. Kroz godine, Osman je postao zreo, hrabar mladić koji je shvatio vrednost zajedništva i ljubavi.Učio je o životu, poverenju i poštovanju
- U šesnaestoj godini, Osman se vratio kući, a potom je otišao u Beograd. Tamo je pronašao posao, a sa sedamnaest godina se oženio, čime je simbolično započeo novi život — život temeljen na radu, odgovornosti i ljubavi koju je stekao kroz svoju borbu. Danas, Osman živi porodično i skromno, ali s ponosom i uverenošću. Njegova djeca ne oskudijevaju, a on je sretan čovek, zahvalan na svemu što je prošao i postigao.
- Osmanova priča je simbol tihe hrabrosti, hrabrosti koja nije tražila aplauz, ali je svojim postupcima promenila svet oko njega. Ova priča nas podseća na to da junaci ne moraju biti poznati, niti zapisani u knjigama — oni su često obični ljudi koji daju sve za svoju porodicu i ljude oko sebe. Ova priča nas podseća da ono što nas lomi, ako nas ne slomi, najčešće nas i gradi.
Osman je, kroz godine provede na farmi Novoselovih, naučio važne životne lekcije o životu, poverenju i poštovanju. Učestvujući u svakodnevnim poslovima, od rada na polju do brige o stoci, postao je svestan vrednosti truda i odgovornosti. Poverenje koje su Milan i Vela imali u njega nije bilo zasnovano samo na njegovoj marljivosti, već i na njegovoj sposobnosti da daje i prihvata ljubav i pažnju. Učimo da poštovanje ne zavisi od bogatstva, već od sposobnosti da se bude zahvalan, skroman i uvažava trud drugih.
